Nešto smisleno...nastavak
...odlučih da odem komšiji na vrata i prekinem torturu izazvanu bušenjem. Onome što je usledilo nisma se nadao. Zvonim na zvono, onako ni jako ni dugo već samo da obavestim da sam tu. S druge strane vrata i dalje nesnosna buka. Sve se trese. Brzo shvatih da zvoniti treba kada prestane sa bušenjem te tako i činim i doslovno naležem na zvono i osećam se moćno zvrrrrrrrr...Svu moju moć prekida ogromni komšija uokviren ramom vrata.
Komšija: Reci!
Ja: Dobar dan komšija. Izvinite što vas ometam, ali znate...
Komšija: Šta treba da znam?! (ne odgovaram ništa samo ga gledam iz žablje perspektive i brine me njegova nemirna bušilica u ruci).
Ja: Mislim znate (pokušavam da sklopim neku razumnu rečenicu, znam ih dosta, al ni jedne prikladne da se setim)
Komšija: Vrooommmrrrzzzssss (požuruje me bušilica)
JA: Pa mislim...vreme, prošlo je dva sata...znate kućni red i...
Komšija: VIDI (odgovar vrlo kratko, jezgrovito i brutalno svojim guturalnim glasom) jebe me ova moja da joj kačim nekakve slike na zid, sad si došo i ti da me jebeš. Šta s ti , neki penzos il bi da prcaš a ja ti mož bit smetam, a vrooommrrrzzszz...
Ja: Pa mislim..(džaba. Vidim i sam da se valja povući i moliti da zid popusti pod bušilicom, da slika ne bude mnogo ili da se jdnostavno odselim), komšija ako biste mogli...
Komšija: E! Ajd odjebi pa nekog drugog zajebavaj, a ja odo da bušim i bušiću do tri izjutra, a šta veliš. (osmeh otkriva zube, zubi vape za četkicom, bar ono što je ostalo u raljama).
Tresak vrata vraća me u surovu realnost koja u meni rađa mržnju. Razmišljam kako da mu uzvratim. Kako da odgovorim na drskost. Da se bijem sa njim, nema šanse. Ogroman skelet prekriven je velikim mišićima uz minimalno prisustvo svesti. Garantovano gubim. Nije da nisam išao u teretanu. Jesam i to nekoliko puta u nekoliko meseci. Evo prošli put sam bio u teretani da se vidim sa drugarom, sportskim frikom. Teško mu u životu pa se prazni u teretani. Dakako bio sam u teretani ali nisam vežbao. Ja se praznim na drugačiji način, postoje prostorije u stanu, kući...ne neću o tome sad. Kako god, fizički obračun ne dolazi u obzir ukoliko želim da gledam olimpijadu u Londonu, a želim. U tom momentu sevnu mi ideja. Nešto poput "Sto mu gromova". Naneću mu psihičku bol od koje neće nikad da se oporavi. Učiniću sve da se njegova gospođa zaljubi u mene, a zatim ću je prevariti sa njihovom ćerkom jedinicom i sve to ispričati njegovoj majci u krevetu.
Ha! Zar nisam genije:)